Србија хода по мртвима

Србија хода по мртвима

ЉУДСКО је право и на достојну сахрану. И обележавање гробног места. Култура једног народа, а посебно култура сећања, може се сагледати и преко нашег односа према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима, као што су они, који су као поражена страна настрадали на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944-1945. године.
Бројни су разлози који су навели победнике, да се у тзв. дивљим чишћењима, сурово обрачунају са својим стварним или претпостављаним противницима, означеним као „непријатељи НОП“, „сарадници окупатора“, „реакција“, „народни непријатељи“ и „домаћи издајници“. Ако велики број стрељаних није могао да се подведе ни под једну од ових категорија које су победници на свој начин тумачили, онда је означен као носилац старог ненародног режима.
Те сурове ликвидације и злочини антифашиста правдани су бројним разлозима од политичких, војних, па до најобичније освете и мржње коју су победници носили са собом улазећи у градове и села као ослободиоци. Хиљаде грађана Србије ликвидирано је без суђења. Многима су пресуде исконструисане и написане после њихове ликвидације. Неки су стварно суђени у великим процесима уз бучну пропаганду и довођењем сведока из народа („Народ му суди“). Наравно да је било и оних које ниједан, па ни партизански суд, није могао да помилује због својих стварних злочина током окупације, али већина је оних које ни најнеправеднији суд не би могао да осуди, нити да им нађе стварну кривицу.
Оно што нас занима овде, није утврђивање кривице нити степена виности или невиности, већ чињеница да већина породица чији су чланови стрељани, никада нису добиле ни, какве-такве пресуде, а многим стрељаним не зна се ни гробно место.
Готово читава Србија је прекривена мањим или већим стратиштима - местима где су антипартизанске снаге ликвидиране.
Сваки град, или веће место у Србији, носи у сећању такво место: Славник поред Лесковца, Метино брдо код Крагујевца,Вистад у Ваљеву, Бањица, Лисичји поток и многобројна друга места у Београду, Краљевица код Зајечара, Дечани на Косову, Бубањ код Ниша, Параћин, Шабац и многа друга места.
Понекад, то су била иста места на којима су страдали партизани или њихови симпатизери, где су погубљени Јевреји, припадници покрета отпора Драгољуба Михаиловића, али и обични сељаци и грађани који су као таоци узимани за сурове немачке одмазде. У већини случајева стрељања су вршена у местима изван градских насеља.
Не постоји систематично истраживање ових локација. Писани трагови о томе су до данашњих дана пажљиво скривани. Већина тих места ни на који начин није обележена, сем понегде, што су урадиле породице или локални одбори појединих странака.
Институт за савремену историју, који предњачи у истраживањима догађаја на крају Другог светског рата и „Вечерње новости“ покрећу акцију откривања локација страдања и њиховог достојног обележавања.
Не улазећи у утврђивање кривице жртава, сматрамо да је елементарно право и наш цивилизацијски однос према настрадалима да се таква места обележе, а да надлежни органи покажу минимум разумевања за овакве напоре.
Наредних дана ће „Новости“ читаоце упознати о овим локацијама, начинима на који су злодела изведена, користећи документа, исказе сведока и фамилија, спискове погубљених... и стварно стање на терену.
То је једно ново суочавање са прошлошћу и истином. Може бити болно, али и отрежњујуће. И за српску политику и за српске међусобне односе, и за српску мирнију и чистију сутрашњицу.

Др Момчило Павловић,
директор Института
за савремену историју