Историја СДК

ИСТОРИЈА С.Д.К.

Овај текст ће бити интересантан српским друговима, јер га је објавио инострани аутор Н.Л. Де Зенг ИВ у магазину Сиегрунен који обрађује историју Европског добровољачког покрета и Wаffen SS. У тексту постоје неке чињенице које прећуткује данашњи «покрет који болује од амнезије». Текст је писан на основу стране литературе и оригиналне немачке документације из Другог светског рата, а која се налази на микрофилмовима у Конгресној библиотеци у Вашингтону.

29. Августа 1941. године, неколико месеци после освајања Југославије, немачки војни командант за Србију је одобрио формирање цивилне администрације под руководством генерала Милана Недића. Схватајући да ће ова нова влада требати средства за очување реда и закона, као и за борбу против комунистички вођене побуне која је већ избила у земљи, Немци су 15. септембра 1941. године дали дозволу за формирање Српског помоћног добровољачког корпуса снаге пет батаљона. Ове снаге су биле под наредбом министра председника Недића и под командом пуковника КОСТЕ М. МУШИЦКОГ. Формацији је одмах приступило много добровољаца из парамилитарне четничке организације и про-немачке организације ЗБОР Димитрија Љотића (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, u: Gutachten des Institus für Zeitgeschichte, Vol. II Stuttgard: Anstalt Verlag. 1966, стр 302).

Љотић, који је био даљи рођак Милана Недића, био је зелот и идеолог који је основао покрет Збор, који је после значајног пораста популарности био под прогоном предратне либералне југословенске владе. ЗБОР је био српски националистички покрет обнове, комлетно независан у свом карактеру, и имао је религиозну основу. Љотић и његови следбеници су веровали у очување старих вредности и сматрали су атеизам, материјализам и либерализам одговорним за тадашња страдања српског народа. То су била уверења која су га повела у борбу против Титових Партизана. Љотића су његови следбеници дубоко поштовали, али није био популаран ван свог покрета због његове непомирљиве нефлексибилности која се тицала његових убеђења. Димитрије Љотић је на крају постао инспектор и главни политички официр добровољачких снага (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sud-Ost 1940-45” Gottingen: Musterschmidt-Verlag, 1956, стр. 154)

Командант корпуса је на много начина пре био политичар него војник. Пуковник касније генерал-мајор, Мушицки је био официр аустро-угарске армије и аутант краљице Марије Карађорђевиђ и пријатељ Немаца. Он је био човек смирен и безгрешног карактера, скоро одвојене нарави. Поред њега је био као начелник штаба и потпуковник ТАТАЛОВИЋ, такође бивши официр аустро-угарске војске. Састав снага је био добар; састојао се од студената и на почетку такође од сељачких синова. Многи од њих су били Србијанци, али такође многи су били православне вере који су били протерани из Хрватске због својих про-српских и према томе анти-хрватских убеђења. Корпус је доследно добро оцењиван од стране разних Немачких команданата под чијом је командом био. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht 4 toma. Frankfurt: Bernard und Graefe Verlag, 1961-69. Вол. ИВ, стр. 728-29)

Снаге Мушицког су саме себе сматрале за Српски Добровољачки Корпус (С.Д.К.), али Немци су их ословљавали само као Српски Добровољачки Одред (горе поменуто стр. 728-29). Људство је носило зелено-маслинасту униформу или, у случају официра, униформу бивших југословенских оружаних снага, са крстом Св. Ђорђа на десној страни груди (Militarbefehlshaber Serbien, ABT Ia Nr. 23/43 geh, 27.08.1943, у националној архиви и служби досијеа; колекција заплењене непријатељске документације; микрокопија Т-313). Ранг или ознаке чинова су из практичних разлога преузете од старе краљевске југословенске војске. Оружје је било мешовито; осим немачког оружја којим су били наоружани, коришћене су и стране пушке и митраљези – нарочито они који су били ратни плен од поражене југословенске војске. Такође су различитој мери коришћени и минобацачи и лака артиљерија. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht, стр. 728-29)

До 15. фебруара 1942. године Корпус је достигао снагу од 172 официра и 3 513 војника, што је било веома близу планиране величине од пет батаљона (NASD T-501, ролна 248, оквир 864). Чим би саставне јединице бројчано ојачале, оне би биле одмах слане у анти-партизанске операције против Титових снага у централној и северној Србији. 1942. партизани су претрпели веома много пораза па је Тито извео тактичко повлачење на север Босне. Током 1942. године немачке окупационе трупе и различите територијалне формације у Србији, међу којима су биле и добровољачке снаге, биле су ангажоване у заштити индустријских ресурса и чувању комуникационих линија. Одиграло се још неколико значајних акција, али губици су били лаки.

Доследна оданост и предана служба Добровољачких снага проузроковала је да Немци 01. јануара 1943. и формално признају добровољце као и да им службено промене назив у SERBISCHE FREIWILLIGEN-KORPS (Српске Добровољачке Снаге). Ово формално признање их је довело под чврсту немачку контролу и сваки од СДК батаљона је био потчињен батаљонској припадности једној од немачких дивизија у Србији због тактичке упослености као и због снабдевања и дисциплинских ствари (Kommandierender General und Befehlshaber in Serbien, Ia Nr. 10/43, 4.1.1943. u NASD T-501, ролна 248, оквир 001124)

Партизани су у међувремену нарасли у армију значајне снаге и током 1943. опет су били активни широм Србије. Ова обновљена активност комуниста је забринула одговорне немачке команданте, пошто су окупационе снаге смањене током мирних месеци 1942. године. Милан Недић је такође био свестан овог проблема и зато је одлучио да посети Адолфа Хитлера у Оберсалзбергу у нади да ће пронаћи решење. Њихов сусрет се одиграо 15. септембра 1943. и Недићу је успело да добије Фирерову сагласност за појачање СДК са још пет додатних батаљона, док је још пет требало да буде формирано када околности то дозволе (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, 1966 стр. 307). Ове мере су спроведене, и до 20. октобра 1943. сваки од пет батаљона је постао пук снаге два батаљона. Овако признање је било засновано на томе да је СДК “показао примерно понашање у борби против комунистичких партизана” (Militarbefehlshaber Sudost, ABT. Ia/Nr. 1105/43 geh., 20.10.1943 u: NASD T-501, ролна 253, оквир 000586-87). Обука за пет нових батаљона се обавила у додељеним гарнизонима: СДК 1. пук у Ваљеву, 2. пук у Крагујевцу, 3. пук у Шапцу, 4. пук у Смедереву, 5. пук у Крушевцу, док је добровољачки Штаб остао у Београду.

СДК је тукао партизане са великом храброшћу током пролећа и лета 1941. године, учествујући у бројним великим операцијама поред још бројних Немаца и бугарских снага. 21. августа 1944. тих пет пукова СДК је нарасло у снагу од 9 886 официра и војника (Militarbefehlshaber Sudost, Ia Nr. 5737/44 geh. 21.08.1944 u NASD T-311, ролна 194, оквир 000974), и од свог оснивања па до септембра 1944. претрпели су губитке од 700 погинулих и 1800 рањених у борби (NASD T-311, ролна 194, оквир 000444-45). Али тада је немачки фронт на Балкану почео да колапсира. Румунија је променила страну 23. августа 1944, а Бугарска ју је следила две недеље касније. Црвена Армија је прешла преко ове две земље и ускоро је почела да прети источним границама Југославије. Немци нису имали другог избора него да нареде тренутно повлачење свих снага из Грчке и Србије, у нади да ће успоставити стабилан фронт дуж река Дрине и Саве у тадашњој југоисточној Хрватској.

Чим су се Црвена Армија и Титове партизанске снаге почеле приближавати Београду током раног Октобра, генерал-мајор Коста Мушицки је наредио да се формира тактичка борбена група чији је задатак био да се држи отвореном линија повлачења између Београда и Сремске Митровице. Велика борба се развила у овом крају у неколико наредних недеља, и обе стране су поднеле тешке губитке. Жртве које је поднео СДК нису биле узалудне, пошто је већини немачких снага из београдског окружења успело да се повуче ка северу (Armee gruppe Felber – Mil. Befh. sudost – Ia Nr. 7399/44 geh. 7.10.1944. u: NASD T-501, ролна 257, оквир 000188)

Тешке борбе почетком октобра на северу и западно од Београда скупо су коштале СДК. До 14. Октобра преостало је свега 4 000 људи у линијским батаљонима и генерал-потпуковник Winter, оперативни официр главнокомандујућег за југоисток (ОБ Судост), затражио је од ОКW у Берлину да пребаци остатке добровољаца ван борбене зоне ради регруписања за даљу упосленост. Генерал Winter је имао високо мишљење о СДК и није желео да их види потпуно уништене пре него што би могли да поврате снагу (NASD T-311, ролна 194, оквир 000444-45). План за пребацивање је био одобрен и СДК је започео са пребацивањем у Аустрију, у околину Граца.

У међувремену велике промене су се одиграле у Берлину где које су имале утицаја на многе стране добровољце који су се борили са немачким снагама. То је била поновна подела службе по етничким групама, и српски добровољци су се сада нашли под командом Waffen-SS. Наређење за овај трансфер је датирано 9. новембра 1944, али формално није било спроведено све до 27. новембра 1944. У то време СДК се састојао од штаба Корпуса, пет пукова од којих је сваки био састављен од три батаљона, сигналне чете, планинске јединице за снабдевање и одељења за везу са Немцима – бар је такав састав био на папиру (OKH, Genstoh/org. abt. Nr. II/47133/44 g.Kdos.,27.11.1944 u: NASD T-78, ролна 432, оквир 6404254; Klietmann K-G: “Die Waffen-SS: Eine Dokumentation” Osnabruck: Verlag “Der Freiwillige”, 1965 стр. 383-384).

Важно је назначити да је у то време однос СДК са Wаffen SS био чисто службени, али никада организационо. Добровољачке трупе никада нису носиле униформу Wаffen SS-a, и под сумњом је да ли је њихов однос икада био изнад просте размене ограничене количине докумената. Ситуација са СДК је била сасвим иста са XV козачким коњичким корпусом, који је у отприлике исто време такоðе преузет у Waffen-SS (Verheye, Pierre C.T., писмо аутору датирано 18. септембра 1980. године).

Током покрета на север СДК је задесила трагедија која је осакатила могућност вођства јединице у надолазећим месецима. Између 30. и 40. официра СДК је ухваћено у Загребу од хрватских усташа и ликвидирано. Усташе су их сматрале за опасне непријатеље хрватске државе и ово је био усташки одговор на немачку грешку да од њих добију дозволу за прелазак ових Срба преко њихове територије. Сваки Србин који је подржавао пан-словенски концепт “Велике Србије”, као што су Љотић и његови следбеници био је по дефиницији непријатељ Независне државе Хрватске.
(Томашевић Јозо, “The Chetniks”, Stanford, Stanford University Press, 1975. стр 445).

На путу до околине Граца планови су се изменили и СДК је уместо тога био послат у немачку базу у Словењ Градецу, у Словенији близу аустријске границе. Овде се јединица прегруписала и добила наређења да продужи ка Истри, где је додељена анти-партизанским и сигурносним снагама немачког HSSuPF Trst, SS grupenführer v. generalleutnant der Polizei Odilo Globocniku,, са задатком да помогне у чувању железничке пруге на траси Логатец-Постојна-Пивка-Ријека. Први пук је био стациониран у околини Постојне, други пук у Пивки, трећи пук у Мучици, четврти пук у Илирској Бистрици и пети пук у Прему. Током логоровања у том периоду, СДК је поред својих 3 000 преживелих и способних бораца био ојачан са нешто ослобођених српских ратних заробљеника, четницима и члановима Српске државне страже који су били евакуисани у Истру. Ови нови додаци су подигли снагу јединице на отприлике 8 000 војника (Петелин Станко “Освободитев словенскега Приморја” Нова горица, 1966, стр.25-43).

Истра или још тачније Јадранско приобаље на северу и источно од Трста, била је дом
10 000 Партизана који су припадали Титовом 9. корпусу. Ови Партизани су Немцима били сталан проблем због тешког пошумљеног и планинског подручја што је комунистима пружало одличну заштиту и спречавало да покушаји њиховог уништења буду успешни крајем 1944. године. Овај 9. партизански корпус је успоставио своје јако седиште на североистоку од Горице и тако стално ометао путни и железнички саобраћај у крају, због чега су Немци били принуђени да успоставе команду корпуса у Горици под командом генерала планинских јединица Квеблером (LXXXXVII. Armeskorps z.b.V.) и да доведу као појачање бројне нове јединице као што су 188. резервна планинска дивизија и 237. пешадијска дивизија (Schmidt-Richberg, Erich “Der Endkamp auf dem Balkan” Heidelberg: Scharnhorst Buchkameradeschaft, 1955. стр 116-117)
Једном када је појачање стигло, операције против 9. партизанског корпуса су брзо отпочеле – у скоро свима од њих учешћа је узео СДК. Од 19. Децембра па до краја месеца, велико окруживање и операција чишћења је била покренута из гарнизонских градова Горице, Идрије, Постојне и Снежане са циљем елиминисања партизанског упоришта у Трновским планинама. Учествовало је скоро 5 000 људи, укључујући и 500 од СДК 1. пука из Постојне, 10. SS Policai Regimente, италијанске R.S.I. трупе и Словенске домобране (словеначка милиција која се борила на немачкој страни). Као што је то често био случај, трупе из обруча су биле исувише раширене и партизани су успели да се повуку кроз линије и побегну (Петелин Станко, Освободитев словенскега Приморја” стр 80-83)

Следећа кампања организована против 9. партизанског корпуса у којој је учествовао СДК одиграла се током првих неколико дана марта 1945 и њена шифра је била “Ruebzahl”. Две борбене групе су биле формиране за удар против партизанских концентрација близу града Локве. Прва група се звала ZUSCHNEID и састојала се од три SS полицијска батаљона, елемената 1. словеначког домобранског јуришног пука, два батаљона СДК и једног кавкаског батаљона, са укупном снагом од
5 000 људи. Друга група KOSTERMANN, састојала се од два батаљона немачке 730. пешадијске регименте (710. пешадијска дивизија), полицијске чете и нешто инжењераца, са укупном снагом од 2 500 људи. Нападне снаге су гурале напред са јужног и западног правца и овог **** операција је била успешна. Партизани су претрпели умерене губитке и њихова концентрација је била сломљена и растурена ка североистоку (види горе стр 94-97).

Али када су Партизани били разбијени, они нису остајали растурени, па су Немци били присиљени да изведу додатну операцију између 19. марта и 7. априла 1945. што се показало као коначна операција против Титовог 9. корпуса. Четири борбене групе су биле организоване дуж границе подручја које су сада заузимали партизани, са задатком да увуку 9. корпус у борбу тако што ће буквално да напредују сви заједно према центру и тако да смање величину подручја под њиховом контролом. Ово је био стандардни немачки метод чишћења партизански-инфицираних подручја и ова тактика се никада значајније није мењала током рата. На Западу уздуж линије Идрија-Река-Грахово-Подбрдо, борбена група “BLANK” се састојала од главних елемената 10. и 15. SS Polizei Regimente, II/1 СДК пука, II/4 СДК пука, 21. SS полицијска чета, SS полицијска чета “SCHMIDT” и артиљеријске батерије LXXXXVII армијског корпуса. Овим снагама су се 4. априла придружили 2. и 3. СДК пукови као и 500 људи из четничког 502. личког корпуса. Друга борбена група, под командом полицијског мајора Др. Dippelhofera, састојала се од љубљанске SS NCO школе, словеначких домобрана, четника и 1 200 људи из руске ROA јединице. Ова група је употребљена на југоистоку дуж линије Идрија-Шкофја Лока. Северна јуришна група, са 4 500 људи који су припадали 13., 17., и 28. SS Polizei Regimente, била је формирана уздуж **** између Подбрда и Шкофје Локе, док су специјалне јуришне снаге из 14. Украјинске SS дивизије биле концентрисане уздуж северноисточне границе области.

Овај крај је окружен планинама, густо пошумљен и током Марта још увек под дубоким снегом. Када су сишле са путева који су окруживали ово подручје, нападачке снаге су се суочиле са екстремно тешким тереном који је ограничавао њихово напредовање на неколико километара дневно, ограничавајући контакт са суседним јединицама, и у многоме спречавајући дотурање свежих залиха и тешког наоружања. Веома брзо су се у линији напредовања створиле пукотине, кроз које је главна снага 9. партизанског корпуса успела да побегне. И поред тога што је вођено неколико мањих окршаја, и губитака које су претрпеле обе стране, општи резултат операције је био разочаравајући. (види горе, стр. 112-170).

27. марта 1945. године, генерал Дамјановић је заменио генерала Мушицког на месту команданта Српског добровољачког корпуса и тада је СДК постао компонента Југословенске војске у отаџбини Драже Михаиловића (што је било формално име четничких снага), и поред тога што је Корпус још увек био саставни део HSSuPF Трст под командом SS Gruppenführera Globocnika (Томашевић Јозо “The Chetniks” 1975. стр 449). Да ли су ове промене утицале на однос СДК са Waffen SS је непознато, али сумњиво је да је тако било. Убрзо после тога, Hermann Neubacher, Хитлеров специјални политички представник за Балкан, посетио је Димитрија Љотића у Трсту да би расправио са њиме о Немачким страховима о томе шта ће се десити када СДК и четничке снаге у Истри дођу у контакт са британским и америчким јединицама које су се очекивале да крену у том правцу из Италије. Љотић је уверио Neubacherа у оданост СДК и да његови људи сматрају да би било нечасно да чак разматрају могућност подизања њиховог оружја против Wehrmachta, пошто су Немци били ти који су их снабдели тим наоружањем (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940-1945”. Gottingen, Musterschmidt-Verlag, 1956. стр 192).

У међувремену, Титова 4. армија је напредовала северно дуж обалског **** од Новог из Хрватске, вршећи велику претњу Истри и Трсту. Због тога је команда немачке армије групе Е одмах издала наређења свима из централне и западне Словеније, т.ј. LXXXXVII армијском корпусу да створи параметар око лучког града Ријеке у нади да блокира даље напредовање на запад 4. партизанске армије. Почетком априла 1945. године 237. пешадијска дивизија је брзо пребачена у ту област и за неколико дана биле су успостављене одбрамбене позиције на око 20 км истоèно и северно од тог града.

4. партизанска армија отпочела је свој напад на Ријеку око 20. априла 1945. са 13., 19., и 43. партизанском дивизијом. И поред тога што је била бројчано слабија, немачка 237. пешадијска дивизија је пружила чврст отпор и одржала је своје позиције. Генерал Kuebler је наредио 188. резервној планинској дивизији да одмах крене у напад на партизанске концентрације у близини аеродрома Гробник, 15 км североистоèно од града. Да би подржали овај напад, 2.,3. и 4. пук СДК су кренули из околине Постојне. Али ови пукови СДК су стигли исувише касно и никад нису остварили контакт са немачком 188. планинском дивизијом. Напад на аеродром је био неуспешан и током 23. априла генералу Kueblerу је било јасно да су његове снаге у опасности од потпуног окружења. Куеблерова процена је била сасвим исправна, јер је 22. априла штаб Титове 4. дивизије наредио бочни покрет да би се заобишла Ријека. Док је LXXXXVII корпус и даље био под притиском три партизанске дивизије, партизанска 20. дивизија је дошла из Огулина заједно са још једном додатном бригадом, три тенковска батаљона и два артиљеријска батаљона. Ове снаге су кренуле ка северу, заобишле немачке одбрамбене положаје, и напредовале ка Трсту преко Илирске Бистрице са намером да се споје са 9. партизанским корпусом који је напредовао јужно ка Трсту (Стругар Владо “Југославија 1941-1945” Београд, војноиздавачки завод, 1969, стр 329-330; Erich Schmidt-Richberg “Der Endkampf auf dem Balkan” Heidelberg Scahrnorst Buchkameradenschaft, 1955, стр. 132-135; Станко Петелин “Освободитев словенскега Приморја” Нова Горица, 1965, стр 173-175).

Како се битка за Ријеку кретала ка свом неизбежном завршетку 2., 3. и 4. пук СДК су били послати у Љубљану и пребачени под команду SS Obergruppenführer Roesnera, HSSuPF за Каринтију, који је био наименован за команданта кружног подручја армијске групе Е. Roesnerov задатак је био да отвори и држи отвореним путне и железниèке правце у северној Словенији како би се армијске групе повукле са севера Хрватске ка Аустрији. 1. и 5. пук СДК су остали под командом Globocnika, који је у међувремену пребацио свој шатб из Трста у Удине преко реке Исонзо у Италији. Значи овај трансфер је поделио СДК у две групе: прва група је била у централној Словенији под Rosnerom и кретала се према аустријској граници, док је друга група била у крајњем западном делу Словеније под командом Globocnika и кретала се ка Италији (Schmidt-Richberg Erich “Der Endkampf auf dem Balkan” стр. 139-140).

Отприлике у ово време, 22. априла 1945. године, Neubacher је последњи пут посетио Љотића. Потпуни колапс немачких снага на Балкану и у Италији био је не само питање недеља, већ ако не и питање дана – зато је Neubacher желео да зна Љотићеве планове за повлачење и предају СДК. Следећег дана, током помрачине, Љотић је својим аутомобилом пропао кроз рупу на мосту која је настала после бомбардовања савезничких авиона. Том прилико је поломио врат и убрзо умро (Neubacher Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940. – 1945.” стр.192)

29. априла 1945. године, када су се Титове снаге приближиле тршчанском подручју, генерал Дамјановић је издао наређење да 1. и 5. пук пређу у Италију. Тамо се 5. маја у граду Палманова (око 60 км северозападно од Трста) између 2 400 и
2 800 српских добровољаца предало Британцима. (Томашевић Јозо “The Chetniks”, стр 451-452).

Војници из остала три пука искусили су мање наклоњену судбину. Они су из околине Љубљане прешли у Аустрију и предали се Британцима код Unterbergena на реци Драви 12. маја 1945. године 20 дана касније, тих 2 418 људи је изручено Титовим партизанима . Неки од њих су одмах погубљени у Кочевским шумама, док су остали заједно са 10 000 словеначких домобрана одведени у злогласни логор Свети Вид, близу Љубљане. Затим после времена тортуре ови људи су стрељани.

Група која се предала у Италији пребачена је у логор код Munstera у Немаèкој, где су били и ослобођени јула 1947. године. Ови људи су затим отишли у разне земље широм света, укљулујући и САД. Генерала Мушицког су ухапсили савезници и вратили у комунистичку Југославију. Погубљен је 1946. године као резултат суђења за неке “ратне злочине” на коме су изречене и смртне пресуде Дражи Михаиловићу и многим другима (Precla John i S. Guldescu “Operation Slaughterhouse” Dorrance, USA, 1970, стр 275).

ЉУБИТЕ СРБСТВО

Прво што се од вас тражи, то је да љубави за страдалнички србски народ имате, да земљу своју и народ свој волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; једном речју, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро србског народа, никако мимо њега, најмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своје до те мере да у њему не остане ниједан кутак у коме би се могла мржња заврежити, јер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са којима ћете и најтеже напоре лако поднети.


БУДИТ СПРЕМНИ НА ЖРТВУ

Друго чега морате бити свесни јесте то да ви не располажете својим животима, јер сте их ставили добровољно у службу Србства и Србије. Патње и страдања србског рода, у свим крајевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, јер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њој треба да краси сваког оног који жели да носи часно име србског добровољца.


НЕ БУДИТЕ САМОВОЉЦИ

Треће, не смете бити самовољци. Оружје које носите није вам дато зато да будете господари над народом својим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба србском народу ни дахија ни зулумћара. Имао их је и има их народ наш, нажалост, и превише. Србском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он је крваво поробљен, језиво обесправљен, уништавају га и сатиру, децу му одводе да од њих стварају црвене јаничаре, куће пале, имања разарају. Цвили и јауче упропашћена србска земља под крвавим мачем тирана. Србски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своје наде у вас, србске добровољце; ви сте му једина одбрана и једина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихијама овога рата. Зато не престајте ни часа мислити о својим дужностима према народу.


НЕ БУДИТЕ ЗЛОВОЉЦИ

Четврто, ни зловољци не смете бити, јер зловољом се никакво добро није створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољци постаће и србски народ зловољан према вама.


НЕ БУДИТЕ МАЛОВОЉЦИ

Пето, не смете бити ни маловољци. Дугачак је пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, тај ће брзо своју вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краја пута неће стићи. А народу србском је потребно да стигне до краја, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онај који има много воље. Зато се наоружајте вољом. Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србију треба ослободити, сјединити, поново уздићи до славе и сјаја. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, јачајте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, који чини чуда кроз носиоце истине.


БУДИТЕ ЈУНАЦИ

Шесто, морате бити јунаци. Ви слушате од ваших старијих другова о јуначким борбама и херојским подвизима србских добровољаца. Груди вам се надимају па би да јурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероји и јунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о јунаштву, ми мислимо пре свега на оно највеће јунаштво: победити себе. То јунаштво није једанпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно јунаштво, јунаштво свакога дана и свакога часа. То је непрекидна будна стража над сваком својом речју, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике србског рода. Трудите се да такви јунаци будете.


ИМАЈТЕ ЈАСАН СТАВ

Седмо, ваш став мора бити јасан. Питаће вас многи: За кога сте? Против кога сте? Ваш одговор гласи: За србски народ. За ослобођење његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних који спречавају и ометају народу нашем да свој пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да свој народ безгранично волимо и да жртвама својим свом народу извојујемо оно место под сунцем Божијим које он по вредности својој и по свем другом заслужује.


БУДИТЕ ЉУДИ ДОБРЕ ВОЉЕ

Осмо, питаће вас: Ко је с вама, добровољцима? Па ко би пре свега морао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели објављивали рођење Христово речима: "Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље"? Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, јер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божјом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божји излиће се на главе наше и никакво оружје неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настојте зато да увек останете добровољци јер ћете само тако бити у милости Божјој.


БУДИТЕ СО И ВИДЕЛО СРБСКОМ НАРОДУ

Девето, знајте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у најтежим данима његовим. Не плашите се што вас је мало, јер са мало соли много јела може да се зачини, а са мало светлости се велике просторије могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружајте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања србскога народа, истрајно вршите свој посао. То је пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коју је запао народ србски. Победите себе, чувајте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша не загасне. Будите светли и чисти као девојке, а неустрашиви и одважни као бујна планинска река. Крв јуначка, душа девојачка.


НЕ ЗАБОРАВИТЕ ПАЛЕ ДРУГОВЕ

Десето, имајте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања србског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде није било, када је изгледало да србском народу нема спаса и да је пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено је оно што се назива "србско чудо" – србски народ је отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своју најлепшу младост, своје најбоље другове. Њихова жртва наш је путоказ. Имајте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.


* * *

Предстоји вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Србски народ је поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светој србској земљи бесни дивља и необуздана тиранија безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што је србско. Наша Отаџбина је суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што је био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви србски добровољци, да се то дело оствари. Судбина србског народа је у вашим рукама.

Заборавите на себе и своје личне бриге и невоље јер су и сувише безначајне према невољама србског народа. Својом жртвом искупите бољи и сигуран живот србској Отаџбини. Све наде србског народа везане су за вас, не изневерите их. Тако вам Бог помогао!


Генерал Коста Мушицки
ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ
СРБСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
(1941-1945)

Д.Љотић: Ни Фашизам ни Националсоцијализам него Збор


Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима — у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи.

Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замиисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности.
Као и многи идеолошки покрети и ми смо увидели да је либерална демократија махом празна љуштура, да се је живот далеко из ње одвио и развио, а да она, иако треба по својој намени да њоме управља, није у стању ни да га достигне ни да га уочи.
Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују.И наше је гледиште да природна подела рада у друштву, која људе дели на разна занимања, мора да буде — у интересу заштите појединиих група као и у интересу обезбеђења општег интереса заједнице — предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и у политичком погледу. Али то гледиште није оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета који се битно, као и ми, од њих разликују, а који су далеко пре појаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали.
Из свега осталог се види да, кад би се по оваквој сличности привидној и судило, да би човек — на своју рођену штету — у исти ред сврставао потпуно разне покрете. Насупрот томе стоје дубоке и корените разлике идеолошке природе и позитивно конструктивног програма.

1. Пре свега, наш покрет је поникао спонтано, на нашим друштвено-политичким невољама. И ниије поникао у глави једног или другог човека, или на једном одређеном месту, већ су људи добре воље, на разним местима и не познајући се међу собом, мислећи о недаћама и невољама свога народа, дошлд у исто време на исту следећу мисао: не може се седети скрштених руку, мора се прво заузети један одлучан став према свим неправдама и тешкоћама на које се наилазии, мора се тај став као заста-ва истакнута и објавити, моирају се потом под ту заставу сакупити и остаии људи добре воље.
И кад снага тако окупљена буде била довољно јака бројем или самом снагом, пашће тешкоће и неправде саме од себе.
„Колумбија из пучине нице, Кад одважник науми је наци”.
Наш покрет је потекао из живих осећања наших тешкоћа и наших неправди, из свести да се то не може трпети, већ да се против тога мора борити, из уверења, да је наш народ довољно здрав и снажајн, да има довољно синова који ће ту борбу до истраге прихватити.
И да не постоје у свету фашизам и хитлеризам — од којих нас одваја дубока идеолошка разлика — наш покрет би се у нашој земљи морао родити. Најмање пак тако рођени покрет могао је да буде присталица готових решења, туђих метода и туђег искуства.

2. И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганскиим концепцијама старог Рима и старих Германа.Фашизам је деификација — обожење државе. Фашисти кажу: „Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна”.
А ми кажемо: „Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи”.
Хитлеризам је деификација — обожавање расе.
А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света.Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају! Диктатор који над собом Бога не признаје, који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и хришћани, на таквим схватањима не можемо да стојимо.
Над државом и над расом, по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и раса — по нашем схватању — вреде толико колико људе тим већим вредностима приближавају.
По супротном схватању, држава или раса су апсолутна мерила у овом, иначе, релативном свету, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде.
Отуда је и могуће да фашизам прогласи за светињу своју себичност, а хитлеризам свој тевтонски бес.
Разуме се, да из овог дубоког корена избија читав низ схватања која нас — Словене и хришћане морају делити од фашизма и хитлеризма.

3. Фашизам и хитлеризам, полазећи из таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешна оруђа тако обожене државе и расе, сматрају себе апсолутним мерилом у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом ни сопственим присталицама.

4. Фашизам и хитлеризам имају тежњу да трају. У својој концепцији државе, фашизам и хитлеризам сматрају да држава и кад буде добила оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих.
Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи — и оног дана, мисле они, кад
фашизма и хитлеризма не буде било, држава ће пасти у оне тешкоће из које су је извели фашизам и хитлеризам.

5. Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламенат. И то смо у таквој мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили да је у нашем плану скупштина исувише јака, јер је у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито она је веће стварне вредности него што је данас.
Досадашњи парламентаризам уопште у свету је систем збрке власти и потпуне неодговорности. Насупрот томе, ми истављамо начело: потпуна и стварна власт, а исто таква и одговорност.
Фашизам и хитлеризам ни у својим нацртима не желе да створе такву установу, која ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.

6. Ми смо за признање сталежа — као велике друштвене стварности — и за њихов стварни утицај на државни живот. За разлику од фашизма и хитлеризма, ми их желимо истински снажним и слиободним — под једним условом: да се признају и да делују као делови народне целине, под надзором својих
главних организација и државе.
Фашизам и хитлеризам, због свог гледишта на државу, сталешке организације увршћују у своје редове и намећу им своју страначку дисциплину. Једном речју, фашизам ихитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе.
Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и ствар-на, са исто таквом одговорношћу.
Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.

Димитрије Љотић