ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ - СТРАТИШТЕ СРБА

ЈАСЕНОВАЦ, највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске. Јасеновац је заправо чинио комплекс од неколико подлогора, у непосредној близини, на обали реке Саве, око 62 миље (100 км) јужно од Загреба. Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мало даље, такође је припадао овом комплексу.

Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945. Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени ИИИ одељењу Усташке народне службе (УНС), на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало. Око 600,000 људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20,000 и 25,000, од којих је већина побијена до августа 1942., када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења. Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине, прим. прев.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу. Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.

Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

У априлу 1945., партизанска војска дошла је надомак логора. У покушају да избришу трагове злочина, усташе су дигле у ваздух све бараке и побили већину логораша. Покушај бекства затвореника није успео и тек их је неколико преживело.


Стварање Независне Државе Хрватске – 1941

После краткотрајног рата, у априлу 1941, Краљевина Југославија била је подељена међу земљама агресорима: нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Хортијеве Мађарске и Бугарске Бориса ИИИ. У међувремену, док се још увек водио рат, оснивање усташке Независне Државе Хрватске објављено је 10. априла 1941; поред територија које су традиционално биле насељене Хрватима прикључене су у ову државу и Босна и Херцеговина и делови Србије.

Више од два милиона Срба живело је у новоствореној марионетској држави, што је чинило више од једне трећине целе популације у НДХ. Такође, био је и значајан број Јевреја, Рома и припадника других националности. Чим је НДХ била проглашена, вођа те итало-немачке творевине, усташки поглавник Анте Павелић, почео је да износи усташки програм стварања „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“. Наиме, пошто су усташе били екстремни националисти, шовинисти и расисти, почели су да граде своју државу и институције налик онима у нацистичкој Немачкој. Према њиховим идеолозима, услов за стварање чисте хрватске државе било је протеривање Срба („грко-источњака“), Јевреја („Жидова“) и Рома („Цигана“). Тврдећи да су Срби и расно и религијски другачији од Хрвата, они су их убијали, депортовали их или присилно покрштавали. Јевреји и Роми требало је да буду у потпуности истребљени, пошто су били сматрани за нижу расу. Усташка влада и њено законодавство донели су серију закона, наредби и прописа, по којима су нацифашистички методи терора и етничког геноцида учињени легалним (решење о стављању ћириличног писма ван закона, пропис о расном окупљању, пропис о држављанству, пропис о преобраћењу из једне религије у другу итд). Ипак, највећи злочин против Срба, Јевреја и Рома извршен је изван оквира ових закона и правних аката. Усташе су поступале по својој расној, религијској и националној нетрпељивости без обзира на било какве законе или норме. Усташка влада била је подржана од већег дела католичког свештенства и исламске верске заједнице, а и (многи, прим. прев.) хрватски сељаци су јој се такође заветовали на верност.

Почеци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ

Усташка организације била је типична фашистичка организација а њихова војна сила била је инструмент за спровођење усташке нацистичке идеологије.

Усташку војску је организовао Славко Кватерник, „доглавник“, а била је створена од усташких јединица (састављених од добровољаца) под командом централног усташког заповједништва, специјалних полицијских јединица („редарство“) и домобрана, а у августу 1941., основана је и усташка тајна служба („Надзорна служба“), са Еугеном Дидом Кватерником на челу. Уз помоћ ових организација, вршен је највећи геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Да би омогућили да у НДХ живе само Хрвати и Муслимани, спровођено је масовно истребљење, протеривање и присилно покрштавање Срба, упоредо са систематским истребљивањем Јевреја, и готово потпуним уништењем Рома. Масовно убијање Срба почело је већ крајем априла 1941, масакрима по селима око Бјеловара, у Банији у мају, у Лици у јуну, на Кордуну, у Босанској Крајини и у Херцеговини. Сматра се да је само у том периоду, од априла 1941. до средине августа 1942., преко 600,000 Срба побијено, на најбруталнији начин који је могуће замислити, а током читавог рата, у Србију је протерано преко 180,000.

Терор владе НДХ посебно је био уперен ка Српској православној цркви. Три православна епископа и већина православних свештеника убијени су до краја 1941, на најсуровије начине. Током рата, уништено је 450 православних цркава. Тачан број Срба присилно покрштених у католичанство није никада утврђен.

Концентрациони логори у Независној држави Хрватској

Следећи пример својих заштитника, нацистичке Немачке и осталих фашистичких режима, НДХ је отпочела са оснивањем концентрационих логора у сврху „очишћења нације“ од непожељних. Усташе су их називале „сабирним“ или „радним“ логорима, а били су планирани за масовно заточење и систематско, потпуно уништење Срба, Јевреја, Рома и „непослушних“ Хрвата. Такозвана „Усташка тајна служба“, или тачније, њено „Одељење ИИИ“, познато и као „усташка гарда“, била је задужена за оснивање, организацију и управљање концентрационим логорима у НДХ. Иако су суштински били једно те исто, „Одељење ИИИ“ старало се о оснивању, организацији и управљању логорима, док је „усташкој гарди“ припао задатак формирања војних јединица које су обезбеђивале логоре и извршавале задатке транспортовања Срба и Јевреја са околних територија до логора, а они су такође били ти који су непосредно убијали затворенике.

Први логори у НДХ основани су на острву Паг, у месту Слано, на планини Велебит близу Госпића, у месту Јадовно, и у Босни у Крушици, код Травника. Осим Јасеновца, неки од већих логора били су „Даница“ у Копривници, Керестинец, Лоборград, Стара Градишка, Лепоглава, Јастребарско и Сисак. У почетку, није било никаквих законских регулатива у погледу слања људи у логоре или дужине трајања заточења. О таквим стварима одлучивали су Павелићеви повереници, општински управитељи, њихови заменици, заповедници логора и остали усташки команданти. Оваква пракса задржала се и касније, а када су закони коначно донети нико их није поштовао.

Први човек „Одељења ИИИ“ („усташке гарде“), а самим тим и логора, био је усташа Мијо Бабић, алијас „Ђовани“, а одмах до њега био је Вјекослав Лубурић, алијас „Макс“. По наређењима Павелића и Кватерника, Лубурић је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941, којом приликом је посетио неколико немачких концентрационих логора. По повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на оне у Немачкој и формирао једну јаку војну јединицу „Усташке гарде“ која је извршавала масовне злочине, под његовом директном командом.

Оснивање концентрационог логора „Јасеновац“

Усташки логор под именом „Јасеновац“ основан је по узору на логоре у нацистичкој Немачкој 21. августа 1941. и представљао је место највеће тортуре и погубљења које је икада постојало у Југославији. Поред свих страхота, то је био највећи концентрациони логор и трећи по броју жртава у целој окупираној Европи током ратних година 1941– 1945. По садизму и патолошким злочинима, усташе су превазишле и своје нацистичке учитеље у Немачкој.

За разлику од немачких логора, где се спроводио серијски геноцид, као на индустријској покретној траци, у Јасеновцу се тај исти геноцид вршио на начин незабележен у историји људског рода. Све оно зло, патолошко и криминално, чиме се иначе одликовао усташки покрет у целини, досегло је свој врхунац у Јасеновцу.

Логор „Јасеновац“ простирао се на преко 240 квадратних километара, дуж обале реке Саве, од Старе Градишке на истоку, до села Крапје на западу, и од Струга на северу до линије између Драксенића и Бистрице на југу.

До избора овако широког подручја Јасеновца за тај монструозан логор дошло је из неколико разлога. Један од њих био је свакако погодан географски положај. Пруга Загреб–Београд била је у близини, и веома важна за транспорт затвореника. Терен је окружен рекама Савом, Уном и Великом Стругом, у сред мочварног Лоњског поља, тако да је бекство из логора било скоро немогуће. На другој обали реке Саве, подручје Градине тешко је приступачно и често је плављено, ненасељено и далеко од било каквог сведока. Било је то идеално место за сакривање масовних убистава. Други могућ разлог за избор овог места биле су тамошње фабрике; то су биле радионице за израду ланаца, циглане, стругаре и томе слично, те је логор било лако представити јавности као радни.

Јасеновац – систем логора

Концентрациони логор Јасеновац обухватао је систем логора дуж реке Саве, на плавној равници Лоњског поља.

Усташка штампа обзнанила је јавности 23. августа 1941. да су прве бараке за затворенике изграђене у близини села Брочице и Крапје и да ће логори бити коришћени у сврху исушивања Лоњског поља. У ствари, то је био зачетак логора Јасеновац, или тачније, логора ИИ званог Брочице — „Версајев“ и логор 11 под имено „Крапје“, у довођени први затвореници – Јевреји и Срби из усташких логора Слано и Јадовно. У почетку су затвореници заиста и радили на изградњи насипа, али под неописиво тешким условима и терором. Они који нису поумирали од исцрпљујућег рада и глади а одмах потом били закопавани у насипе, убијени су кад је логор ликвидиран. У новембру 1941, отворен је Логор ИИИ, звани „Циглана“ – такозвана „Тројка“ – који је убрзо постао место централне управе за све сабирне и концентрационе логоре у НДХ. Центар овог логора налазио се испод села Јасеновац, у области индустријског комплекса где је циглана стварно и била, па је тако окружена зидом високим 3–5 метара, у који је било уграђено седам бетонских бункера, и на коме се налазило неколико кула стражара. Испред зида била су три реда испреплетане бодљикаве жице, која је на неким местима била електрифицирана. Четврта страна логора гледала је на реку Саву. Као саставни део Логора ИИИ – блок Ц, ту се налазио специјални затвор усташке тајне службе за посебно одабране затворенике.

Логор ИВ „Кожара“ основан је у селу Јасеновац, а логораши који су радили у кожари били су тамо под најтежим могућим условима. Логор В – Стара Градишка организационо је припадао Јасеновачком комплексу логора. На целокупном подручју Јасеновца основана су још три специјална логора. У селу Уштица, код ушћа реке Уне у Саву, налазио се импровизовани „цигански“ логор где су углавном Роми довођени и убијани, а села Млака и Јабланац претворена су у сабирне логоре за жене и децу.

Стратишта у Јасеновцу

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

Жене и деца у логору Јасеновац

Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

Деца у Јасеновцу

У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

Представљање логора Јасеновац у јавности

За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада и побољшања.

Шире подручје логора било је строго чувано. Само „потврђене“ усташе са специјалним задацима су пуштани унутра. Чак ни Немцима као „савезницима“ и пријатељима, није било допуштано да слободно улазе у логор. Међутим, под притиском из иностранства, нарочито од стране Немаца, 6. фебруара 1942., „Међународни комитет“ посетио је Логор да би видео начин живота и рада у њему. У тој делегацији, био је и Папин изасланик, монсињор Масучи.

Три дана пре тога, Љубо Милош, командант јасеновачких логора, скупио је све затворенике и наредио им да очисте логор, оперу трпезарију, кухињу и болницу. Затвореници су подељена храна какву никад пре нити после нису добили. После ове посете, фотографије „радника за својим машинама“, у добро опремљеним радионицама, логорске клинике, са особљем у беспрекорним, белим униформама, послате су свету из Јасеновца. Логор је представљен на такав начин, да је изгледало да је Јасеновац пожељно место, у ратним, несигурним временима, временима смрти и сиромаштва, без икакве примисли о томе шта се заправо крије иза ових фотографија.

Пробој затвореника и ослобођење логора

Почетком априла 1945, усташе су припремали уништење логора Јасеновац, да би уклонили трагове својих злочина пре бекства. Потпуно уништење логора почело је 20. априла, када је велика група жена и деце била погубљена. Двадесет другог априла 1945, под вођством Анта Вукотића, око 600 људи наоружаних циглама, моткама, чекићима и другим стварима, разбило је врата, полупало прозоре и побегло из зграде. Око 470 људи било је болесно и неспособно да се бори голим рукама против наоружаних усташа, тако да они нису узели учешће у побуни. Пут до источне капије логора, дуг 150 метара, био је покривен унакрсном ватром усташких митраљеза, и многи затвореници су онде убијени. Велики број њих је убијен на жичаним оградама. Стотину заробљеника успело је да се пробије кроз сломљену логорску капију. Само 80 затвореника је преживело док су њих 520 умрли при првом нападу. Преосталих 470 унутар логора, побијени су касније од стране усташа.

Заробљеници, њих 167, из такозване „Кожаре“ – дела јасеновачког логора, су око 8 увече, 22. априла такође отпочели борбу на живот и смрт, под вођством Станка Гаћеше и Захида Букуревића. Њих 150 успело је да се пробије, али су били опкољени и изложени таквој ватри да је само 11 затвореника преживело.

Јасеновачки логор није био затворен до последњих битака које су биле вођене. Снаге југословенске армије ушле су у логор Стара Градишка 23. априла, а у Јасеновац 2. маја 1945. Пре напуштања кампа, усташе су побили преостале заробљенике, разорили и уништили зграде, стражарнице, собе за мучење, „Пићилијеве“ пећнице и остале грађевине. По уласку у логор, ослободиоци су нашли само рушевине, пепео, дим и мртва тела.

Истрага усташких злочина у Јасеновцу, 1945.

Тешко је утврдити број жртава убијених у концентрационом логору Јасеновац, пошто су многи документи уништени. Документи затвореника били су уништавани два пута (почетком 1943. и у априлу 1945.) али и да су сачувани, били би од мале помоћи у откривању истине, зато што су усташе често убијале новопридошле затворенике одмах, без завођења њихових имена у датотеке. Ово поготово вреди за оне који су стигли из Славоније, Срема и са Козаре, јер је било записано само то да је стигло 155 вагона. На пример, врло мали број Рома је забележен, само пар стотина, иако се зна да је целих 25,000 до 35,000 из НДХ побијено у Јасеновцу. Јеврејска заједница у Југославији је утврдила број од око 20,000 Јевреја, побијених у Јасеновцу. Број побијених Срба заиста варира. Инострани извори помињу бројеве од 300,000 до 700,000. Било како било, највећи број побијених људи у Јасеновцу били су Срби. Тачан број убијених је још непознат, али се сигурно креће око неколико стотина хиљада.

Хрватски национални комитет за истраживање злочина окупационих снага и њихових сарадника тврди у свом извештају од 15. новембра 1945. да је од 500,000 до 600,000 људи убијено у Јасеновцу.

Јасеновачко меморијално подручје

По завршетку рата, почело је сахрањивање жртава и чишћење логорског подручја. Становници Јасеновца и оближњи сељани користили су цигле и друге грађевинске материјале у обнови и изградњи својих кућа. Тако су готово сви материјални докази нестали са места највећег злочина у бившој Југославији, као да на том месту никада није постојао никакав логор. Изгледа да су власти тог времена, поготову одређене особе у Загребу, желеле да тако буде у Јасеновцу. Под слоганом „братства и јединства“, у циљу стварања толеранције између народа, злочин је морао да се заборави што пре.

Само 20 година касније, 1965., под притиском породица жртава и рођака, почела је изградња споменика – каменог цвета, о којем је његов аутор, инжењер Богдан Богдановић рекао да „сугерише идеју превладавања патњи и лудила“. Неколико година касније, изграђен је отворени Меморијални музеј, гробља су сређена, и основана је радна организација Меморијални парк Јасеновац, која је радила до почетка следећег рата, 1991.

Без обзира колико се снажно аутори меморијалног Парка трудили, често изјављујући да меморијални комплекс не личи на „градски парк“ или на „вештачку структуру“, управо се то са њим догодило.

Гледано споља, Меморијални парк Јасеновац, са својом модерном зградом Музеја и својим стилизованим цветом заиста личи пре на леп парк него на бивши концентрациони логор најгоре врсте. Да нема очигледних музејских материјала и филмова, посетиоци би тешко разумели шта се ту заправо догодило, или наслутили све страхоте. Аутентичне зграде нису сачуване ни обновљене. Споменици и меморијални платои су само неприметна обележја места највећих масовних смакнућа у Јасеновцу и другим логорима који су сачињавали јасеновачки комплекс концентрационих логора, док нека од њих, као Брочице и Јабланац нису ни обележена. Упркос томе, место злочина у Јасеновцу посетили су после рата небројени рођаци и пријатељи, а откако је меморијална област отворена, стотине хиљада посетилаца дошле су да одају почаст недужним жртвама.

Скрнављење меморијалне области (1991)




(...) Крајем септембра 1991. (почетак распада Титове Југославије, прим. ур.), хрватска војска силом је ушла у јасеновачки меморијални парк. Према Хашкој конвенцији о заштити историјских и културних споменика, хрватска војска је грубо прекршила споразум уласком у заштићено подручје. Иако је међународна јавност била обавештена о скрнављењу меморијалног парка, није било никаквог одговора.

Српске снаге су ослободиле Меморијално подручје Јасеновац 8. октобра 1991. Током повлачења, хрватска војска је минирала мост на Сави који је повезивао две стране Меморијалног парка; такође су дигли у ваздух гробове, уништили музејске експонате и украли музејску опрему. Захваљујући храбрости и ентузијазму појединаца који су радили у Меморијалном парку, нека историјска грађа и предмети били су сачувани.