Мајор Милан Тепић (1957-1991)

Мајор Милан Тепић (1957-1991)

Извесно је да ма каква се политика према последњим ратовима водила и ма шта о тим страдањима писало у уџбеницима историје, херојству мајора Милана Тепића, обични људи неће престајати да се диве

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“
Једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год се жели рећи понешто о херојству. Изрекао ју је мајор Милан Тепић из поткозарског села Комленца. С обзиром на историјски кратку дистанцу у односу на рат у коме је и Тепић херојски погинуо, водиле су се расправе о његовом подвигу, али званичних дилема није било - он је последњи одликовани херој Југословенске народне армије и први херој Републике Српске.
Дана 29. септембра 1991, у тридесетчетвртој години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасивши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот. У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.
Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“
Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.
Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.
О тим данима на Беденику, посебно Томшић је касније сведочио како се хрватске власти нису слагале са акцијом њихове војске, како су војници ЈНА чекали авијацију која није стигла, како су убијани и цивили. Али, самоиницијативни лидери те акције тадашње ХВ-а нису кажњени ничим до оним чиме их је мајор Тепић казнио-да не дођу до оружја које су изузетно желели.
Рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, Тепић се, иронично, школовао у Загребу на Војној академији. Радио је у Пожеги и Вараждину, а потом у Бјеловару. Имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.
Миланов отац Стево је, према сведочењу мајке Милене, умро неколико година касније од туге за сином. Милена је и сама била приморана да напусти село када је хрватска војска прешла Уну. Са собом је понела само слику свог сина, јер без ње, како је говорила, није могла да замисли дан. Мајорева породица није добила остатке његовог тела, али је на гробљу у Комленцу, ипак, подигла споменик.
Мајор Милан Тепић проглашен је народним херојем, а његово име носиле су улице у Београду, Новом Саду, Бањалуци. Због неодређености званичне политике према последњим ратовима, улица у Новом Саду преименована је у Нушићеву. Главни заговорници тог чина правдали су своју одлуку чињеницом да је Тепић био само жртва званичне политике Београда. Али нико није успевао да оспори његов частан поступак, жртвовање и ретко херојство. Осамнаест година касније његово име још није ушло у уџбенике, а ни филмови о његовој посвећености задатку још нису снимљени, како би то сасвим сигурно био случај да живимо у некој другој држави, па чак и оној која се стварала у борби против мајора и његових војника.
Ипак, њему у част, Војска Републике Српске издала је орден за заслуге у рату у Босни и Херцеговини. Једна касарна у Србији, у Јакову, носи његово име, такође. Али, на Интернету се може пронаћи да његово херојство посебно препознају Срби ван Србије, који својим клубовима дају име по њему. Извесно је, дакле, да ма каква се политика према последњим ратовима водила и ма шта о тим страдањима писало, на крају, у уџбеницима историје, јунаштву мајора Милана Тепића обични људи неће престајати да се диве.

Драгана Перић
(2009)