Пропаст Српског царства

ПРОПАСТ СРПСКОГ ЦАРСТВА ( 1371-1389 )

Средином XИВ века на тлу Европе се појавила једна нова сила, која ће, касније, вековима одлучивати о судбини балканских народа. У то време ретко ко је могао да помисли да ће се Османлије зауставити тек под зидинама Беча.
Једини су Срби предвидели судвинску опасност од набујале турске матице. Иако и они слаби, кренули су ван граница својих земаља да одлучном битком предупреде непрестане налете Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију. Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.
Страховити пораза на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског Царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, земља је опустела, звладала је глад, страх и паника.
Не дуго после битке, децембра исте године, умро је и цар Урош. Његовом смрћу угасила се династија Немањића. Био је то крај Српског Царства.
Државу су раздробили обласни господари: Краљевић Марко, браћа Јован и Константин Дејановићи (Драгаши), Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Никола Алтомановић, Лазар Хребељановић и други. Још увек званичног краља, Марка Мрњавчевића, ниједан српски великаш није хтео да призна за врховног господара. Уосталом, као први на удару, он је заједно с браћом Драгашима, био приморан да после Маричке битке постане турски вазал.
Средиште српске државе се померило на север, у област кнеза Лазара Хребељановића. Мудрим и далековидим државничким потезима, кнез Лазар се брзо издигао изнад других великаша и наметнуо као наследник Немањића. Велики углед је стекао када је помирио српску и цариградску цркву, чиме је српском верском поглавару коначно призната титула патријарха.
После победе над Николом Алтомановићем (1371), у чему му је помогао босански краљ Твртко, кнез Лазар је проширио своју непосредну власт на Рудник и Златибор. Касније, 1379. године, припојио је и област Кучева и Браничева које су припадале Радичу Бранковићу. У свом највећем обиму, област кнеза Лазара се простирала од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Господарио је целим Поморављем, с градовима Нишем, Крушевцем (престоница), Ужицем и рударским средиштима Новим Брдом и Рудником. Поред Лазара, највећи српски великаши су били његови зетови Вук Бранковић, господар Косова и Скопља и Ђурађ Балшић у Зети. Обојица су ковали новац са својим ликовима, што је говорило о њиховој потпуно самосталној власти. Кнез Лазар није имао ни довољно моћи, ни довољно времена да их потчини, и на тај начин, можда уједини српску државу. Све његове државотворне напоре зауставили су Турци.
На Лазареву област први пут су напали 1381. године, десет година после Маричке битке. Тада су их на Дубравници код Параћина потукли властелинци Цреп и Витомир. Касније су Турци заузели Ниш (1386), али их је Лазар сачекао и сузбио код Плочника. Ширење Османске државе и све чешћи турски упади упозорили су кнеза Лазара да се неминовно приближава време одлучне битке.
Битка се дуго и пажљиво припремала на обе стране. Колики значај су јој дали и Срби и Турци виде се по томе што су војске предводили сами владари. За поприште су одредили косовску равницу. Бој је започео у видовданско јутро, у уторак 15. јуна 1389. године (28. јуна по новом календару). Ако се као одредница узме Муратово тулбе, војске су се сукобиле негде близу састава Лаба и Ситнице. У почетку су Срби имали видног успеха. Вук Браковић, који је заповедао десним крилом, потпуно је разбио одреде Муратовог сина Јакуба. Лазар је био битку у центру, одакле се једног тренутка вероватно одвојио племић Милош, који се према предању презивао Обилић, и кренуо у турски табор да убије султана Мурата и реши битку. Да би некако доспео у његову близину, претварао се како хоће да се преда. Када су га привели, истргао је мач и зарио га у султана. После Муратове смрти настала је збрка у којо се најбоље снашао његов други син Бајазит. Наредио је да се прикрије султанова смрт, и истовремено, погубио је Јакуба као могућег претендента на прето. Потом је сабрао све турске снаге, учинио одлучни јуриш и преокренуо ситуацију на бојишту. Заробио је кнеза Лазара и одмах га погубио. Међу ретким племићима који су избегли смрти, налазили су се Влатко Вуковић и Вук Бранковић. Народно предање је потоњег осудило за издају и договор с Турцима. Иако о издаји нема потврде у изворима, доцнији потези Вука Бранковића и његових синова говоре да се традиција не би смела олако одбацити.
Смрт султана Мурата и чињеница да су се Турци одмах повукли, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. Европа је славила хришћанску победу. Ипак, последице битке су биле поразне по Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске. Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распадања српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе. Прави исход Косовског боја можда никада неће бити расветљен због оскудности и неусаглашености савремених извора и брзо створене легенде којој су већ у XВ веку подлегли потоњи хроничари. Какав год да је био, предање га је прихватило као порез, што је потпуно разумљиво ако се сагледа у светлу изгубљене слободе, грчевите борбе за последње остатке државе и почетка непрегледног низа безнадних сеоба. Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њег историјски развитак у другом правцу.
Косовска битка и Лазарев избор Царства небеског прерасле су у легенду коју је народна традиција судбински везала за српског човека развивши колективно осећање одговорности и уздигнувши га на висину моралне обавезе окајања греха, не молитвом, него свесном борбом. Симбол Косова се временом обликовао у посебну етику, која је, уз православну цркву као основног носиоца, често била једини елемент свести заједништва, обележје припадности једном народу дуго расутом по околним царствима. Постао је симбол отпора туђој религији и култури, које су се упорно и систематски трудиле да Србе потчине, прогутају и претопе, пре свега духовно, уништавајући све што би их подсећало на њихову постојбину и национални идентитет. Косовски мит је у току протеклих векова био толико чврсто усађен у народну свест, да је постао основно и трајно обележје једног менталитета, и како се показало, неугасиво надахнуће, страховит унутрашњи набој у свим ослободилачким покретима, устанцима и ратовима, нарочито у XИX и XX веку.
Навикла на успехе, српска војска је смело, али и непромишљено кренула на "изгнаније Турк". Предводили су је браћа Мрњавчевићи, краљ Вукашин и деспот Угљеша. У току ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године, Турци их изненадише и потукоше.
Последице Маричке битке су биле катастрофалне. "И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видеше. Просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. Таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли". (Старац Исаија)
Великаши раздробише царство. Званични краљ Марко није имао никакве стварне власти, изузев у својој области.
У народном предању Краљевић Марко је потао оличење непобедивог јунака, који је живот посветио борби против турског зулума. Краљевић Марко је подигао манастир посвећен св. Димитрију, који је познат као Марков манастир. Налази се у селу Сушици, надалеко од Скопља.
Краљевић Марко је живао од 1335. до 1395. године. Погинуо је у бици на Ровинама, борећи се на страни Турака.
Манастир Свегот Андреје је задужбина Андрејаша, сина краља Вукашина и брата краљевића Марка. Подигнуто је 1389. године.
Кнез Лазар се државотворном политиком наметнуо као наследник династије Немањића. Међутим, све његове напоре око уједињења Србије, прекинули су продори Османлија.
Захваљујући бризи монаха, чувара српске традиције кроз турско ропство, остала је сачувана свилена одора кнеза Лазара.
Цариградска црква је анатемисала српску када се ова самовољно уздигла у ранг патријаршије. Заслугом кнеза Лазара скинута је анатема, две цркве су измирене, а српском патријарху је призната титула.
Кнез Лазар је оживео духовни живот у Србији. Подигао је манастир Раваницу 1375-77. године, као своју задужбину и будући маузолеј.
Као владар који је настављао традиције Немањића, кнез Лазар је богато даривао Хиландар.
И у престоном граду Крушевцу, кнез Лазар је 1376. године подигао задужбину, Лазарицу, цркву посвећену Светом Стефану Првомученику.
Љубостиња је задужбина и гробно место књегиње Милице. Саграђена је од камена, непосредно пре Косовске битке 1389. године. Лазарева властела је, такође, предано подизала задужбине. Браћа Мусићи, Лазар и Стефан, били су сестрићи кнеза Лазара.
Иако је период између 1371. и 1389. године био врло кратак, буран и непредвидив, српски племићи су подигли многе цркве и манастире, који су живописци богато осликали.
Косовска битка се урезала у народно памћење као средишни догађај читаве спрске историје. У веома брзо насталој легенди описан је, у детаљима, сам ток битке, као и многи догађаји пре и после ње. Предање, које је током векова било преношено с колена на колено и обогаћивано новим поједининостима, узето је као основа за приказ Косовске битке, премда оно није и историјски потврђено.
Вече уочи битке, кнез Лазар је приредио вечеру за своју властелу и том приликом одржао чувену здравицу, на којој је изразио сумњу у оданост Милоша Обилића.
Борба је почела у рано јутро, у уторак 15/28. јуна 1389. године.
Милош Обилиш испуњава завет и убија султана Мурата. Срби су имали предност у почетку битке, нарочито када је Милош убио султана Мурата.
У горњем делу минијатуре је рањени Мурат кога придржавају слуге. Испод, турци убијају Милоша Обилића. Около су посвуда главе посечених ратника.
Присебни турски принц Бајазит успео је да прикрије очеву смрт и сузбије српску војску која је имала почетне успехе. Крај битке је почео да се назире када су Турци заробили и погубили цара Лазра.
Монахиња Јефимија, негдашња деспотица Јелена Мрњавчевић, овековечила је своју захвалност кнезу Лазару везући сребрном и златном нити по црвеном атласу један од најпоетичнијих текстова српске средњовековне књижевности.
На пољу Косову је остао мраморни стуб да сведочи о великој српској погибији.

Хронолошка таблица

1371 - (26. септембар) Битка на Марици. Погибија краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића
- (4. децембар) Смрт цара Уроша
1373 - Кнез Лазар победио Николу Алтомановића и припојио део његових области (Рудник, Златибор)
1375 - Цариградска црква признала српском верском поглавару титулу патријарха
- Смрт патријарха Саве ИВ и устоличење Јефрема
1379 - Устоличење патријарха Спиридона
- Кнез Лазар потукао Радича Бранковића и припојио Кичево и Браничево
1381 - Лазарева властела Цреп и Витомир поразили Турке на Дубравници код Параћина
1386 - Мурат И освојио Ниш. Кнез Лазар победио Турке у битки код Плочника
1389 - (15/28. јуни) Битка на Косову. Погибија кнеза Лазара и сулатана Мурата

"Не може граница националне државе ићи докле може мач, него мач сме ићи само до граница националне државе" - Свети владика Николај