Српски ослободилачки ратови 90-их

Текст о Вељку Миланковићу:

ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА

И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!

Истицао је авryст ратне 1991. roдие. Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и му­ниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. .
Непун сат и по касније присгигла је нова порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине...

У сазвежђу "Белог вука"
Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . .

Четрдесет шест »Вукова« оалобађа Јасеновац
Ватрено крштење »Вуков" су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејсгву са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над телевизијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље.
Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонијн. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу.
Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су консгатвали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах.
Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеrговцу.

+++++++++++++++++

Спреман сам, господо
безусловно извршити
сваку влшу наредбу,
сем оне која
представља оцигледну
издају српског народа
и његових
национално-државних
интереса - обратио се
поручник МиланковиА
својим
претпостављенима у
Команди Корпуса
++++++++++++++++

Један чланак о злочинима хрвата над Србима у Републици Српској Крајини

За време рата у Хрватској, поново су се настојале спровести у дело изјаве бројних хрватских политичара из прошлости Анте Старчевића, вође Хрватске странке права: "Срби су дивљи накот којег треба истребиги"; Анте Павелића 1941.: "Ја сам срушио стабло, а ви сијеците огранке"; Миле Будака 1941.: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести на католичку вјеру"; надбискупа загребачког Алојзија Степинца 1942.: "Ни у мора мјере, ни у влаха вјере"; Милована Жанића 1941.: "Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да учинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба... ми то не тајимо, то је политика ове државе"; жупника Фрање Матића из Нове Градишке, који позива Србе на покрст: "Бог на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи, а сад хоћете или нећете". Изасланик Министарства вањских послова Трећег рајха Нојбахер је писао: "Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружаник одлазио је у тзв. редовни лов на људе, као што се у средњем вијеку ишло на срне и на јаребице".

Хрватска агресија, ратни злочини и злочини геноцида су очито прећутно подржавани од Међународне заједнице, што произилази из чињеница:

Хрватска није кажњена за поменуте агресије на Миљевачки плато, Равне котаре, за масакр код Грачаца и агресију од 9. септембра 1993.
Забрањује се српским властима да се поврате у донедавно, своје подручје.
Хрватска се не кажњава за доказане, бестијалне злочине на подручју Госпића.
Кажњавање није уследило ни после очитих доказа да је српско цивилно становништво убијано и после завршетка агресивних борбених дејстава у Лици.
Олако се прелази преко чињеница да су окупирана српска села опљачкана, спаљена и разрушена.
Људски губици Републике Српске Крајине у времену заштите од стране УНПРОФОР-а далеко су већи него раније када ове заштите није било.
Најтрагичније последице хрватске агресије од 9. септембра 1993. године огледају се у масовним убиствима управо цивилног становништва. Све указује на закључак, да је Хрватска војска убијала све што је живо, укључујући и рањенике. У рату се никада није дешавало да рањених лица нема, као што је то у овој личкој септембарској трагедији. Тако је било и на Миљевачком платоу, на путу Грачац - Мали Алан и другде. То су очити примери кршења ратног права, примери непридржавања Женевске конвенције, утврђених хуманитарних поступака према рањеницима и заробљеницима, примери кршења људских права и примери геноцида.

Према изјави генерала Жана Кота, команданта УМИРОФОР-а, у селима које је обишао нису пронађени трагови живота. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра 1993. године: "Хрватски војници су напуштајући окупирана крајинска села, убијали недужне мештане и уништавали њихову имовину...". Он тврди, да до сада нису пронађене никакве масовне гробнице, али да су војници УНПРОФОР-а наишли на једну жену убијену с леђа у допола ископаном гробу. УНПРОФР је такође саопштио да су хрватски војници, напуштајући окупирану територију разорили најмање 11 насеља. Један официр УНПРОФОР-а је чак прецизирао да је око 125 до 150 зграда запаљено, минирано или сравњено са земљом.

Агенција Ројтерс тврди да "високи официри УН оцењују да су за таква разарања хрватски војници морали добити од врха хрватске армије." Агенције цитирају речи потпуковника Џима Келвина, команданта Канадског батаљона УНПРОФОР-а, да је "наредбу за то могао да изда само неко у рангу генерала". Овом агресијом до темеља су уништена села: Дивосело, Читлук и Почитељ.

Откривено је 18 крашких јама на Велебиту у које су бацани Срби, а детаљно су истражене две: Шаранова и Јамина. Само из Грубишиног Поља у по злу чувену Шаранову јаму бачено је 1.400 Срба, као и 54 православна свештеника, о чему је 1991. године снимљен филм "Јама".
Државна комисија за ратне злочине геноцида Републике Српске Крајине је успела утврдити 51 име, свирепо убијених Срба у Госпићу током 1991. и 1992. године.
Савет безбедности није казнио Хрватску чак ни за низ узастопних масовних злочина на Миљевачком платоу (40 убијених), за агресију од 22. јануара 1993. године (93 убијена), за масовна убиства недалеко од Грачаца 22. јануара 1993. када су мучки убијена 22 милиционера Републике Српске Крајине, као и за жртве агресије јужно од Госпића.
У чланку објављеном 16. јуна 1995. у Хералд трибјуну, описује се како су неки аустријски министри, међу којима и сам Алојз Мок, допринели распаду Југославије: "...У мају 1991", пише Флора Луис, "у Загребу су ми објаснили да Хрвате уопште не забрињава то што Европа - изузимајући Немацку - остаје резервисана пред распадом Југославије... То она препушта дипломатији, изјавио је Туђман... ми смо уверени да це они то прихватити кад се буду нашли пред свршеним чином." Још много раније и Ханс Дитрих Геншер је давао таква уверавања. Алојз Мок, који није крио своју политику, изјављивао је у поверењу штампи да Аустрија финансира све немарксистичке партије у Словенији и Хрватској, под условом, наравно, да се залажу за сецесију. Геншеров наследник, Клаус Кинкел, бивши шеф савезних обавештајних служби, организовао је, током седамдесетих година, хрватске националистичке мреже које су припремале рушење Југославије. Ослањао се нарочито на усташке емигранте.