Највећи Српски Јунаци

Рат

Захваљујући непредвидивом вихору ратних збивања, школовани официр ЈНА, Ратко Младић ненадано је доспео у ситуације о којима није могао ни сањати. Од 21. године члан партије, верни официр идеолошке војске која је учена само како да се брани од спољашњег, али не и од унутрашњег непријатеља, на попису изјашњаван као Југословен, морао је сада, у том неочекиваном обрту, да брани не свих пет народа, већ само један, и то од дојучерашњих комшија. Још на книнском ратишту схватио је да процеп између Срба-комуниста и Срба-четника представља тачку спотицања у даљој организацији српске војске, те је забранио ношење и петокрака и кокарди, инсистирајући на јединственом српском грбу са тробојком.

Ратујући у Книну, још као пуковник, спријатељио се са војницима и народом, захваљујући својој непосредности у комуникацији, што је знатно, поготову у каснијим годинама ратовања допринело његовој изразито великој популарности међу обичним људима, који су га доживаљавали као народског генерала. Добро је позната прича о његовој храбрости, када је сам ушао у минирани аутобус, који се налазио на путу којим је морао проћи ка крајњем одредишту. Пошто није било времена да се чекају специјалне обучене јединице, пуковник Младић одлучио је да проба сам, и успео. Тада су сведоци овог догађаја коментарисали да је у питању лудо храбар пуковник, који са таквим приступом решавању проблема може далеко догурати.

Већ 1992., поставши командант ВРС, врло брзо од разбијене и неорганизоване масе, прави добро устројену Војску која се достојно може супротставити непријатељу, шта више и надмоћно га потући. Управо су му ти први месеци ратовања, и велики војни успеси донели ореол генијалног генерала, да га је чак и један угледни амерички часопис[тражи се извор] 1994. прогласио једним од најбољих 30 војсковођа данашњице.[тражи се извор] Такође, у Индипенденту је 1994. био један од кандидата за личност године у свету. Објашњење је било следеће:

Била је то година у којој су се босански Срби победоносно опирали светском мњењу, бележећи низ политичких и војних успеха док су се директне претње НАТО, ЕУ и УН губиле у лудилу међународног пребацивања одговорности. Заслуга или кривица за ово припада углавном Ратку Младићу. Радован Караџић је можда председник и представник самозване босанске Републике Српске, али западни дипломати и генерали који су се суочили са обојицом за преговарачким столом кажу да је Младић чвршћи и да се Караџић устручава да пристане на било шта пре него што то разјасни са својим кршним, плавооким војним командантом. Он је способан за ароганцију од које застаје дах. (...)Ово је генерал који пролази сито и решето са својим војницима, а понекад иде у патролу са њима, а сам помен његовог имена покреће читаву бујицу здравица и прича.

Приватни живот

Ожењен је Босом, девојачко Једић, сирочетом из Херцеговине, коју је упознао на службовању у Македонији, где је радила као секретар књиговођа у Медицинском педагошком саветовалишту у Скопљу и са којом се венчао лета 1966. Има сина Дарка (1969) који је ожењен. Даркова супруга Биљана родила је 2. марта 2006. године на Клиници Народни Фронт (Београд) здраво мушко дете, друго Ратково унуче, коме је дато име Стефан, највероватније по Светом Стефану, заштитнику Републике Српске. 2001. добио је унуку Анастазију. Породица му живи у београдском насељу Баново Брдо. 24. марта 1994. доживео је тешку личну трагедију, када је под још нерасветљеним околностима (сумња се на (само)убиство) живот изгубила његова 23-годишња кћерка Ана, иначе одличан студент медицине.

Љубитељ је меда и пчеларства. Једно краће време после рата, био је посвећен овом хобију, на свом напуштеном имању у околини Ваљева, село Причевићи. Такође је и страсни шахиста.

Потрага за Младићем

Од краја 1996. генерал Ратко Младић је у бекству. За протеклих једанаест година, било је више покушаја хапшења, али сви су завршени безуспешно. Виђан је на Романији, у Хан Пијеску, Београду, Бањи Врујци, у околини Ваљева, Панчеву, на Златибору, Церу, Повлену итд. Као могућа скровишта помињале су се разне касарне и војни објекти, али и манастири у Овчарско-кабларској клисури. У међувремену многе локације су као потенцијална скровишта идентификоване, а званично траг генерала Младића се губи крајем 2005., после чега званично не постоје оперативни подаци о местима скривања. Стручне анализе које су урадили БИА и МУП упућују на закључак да се генерал Младић сада крије у урбаним деловима Србије са свега два пратиоца и да се брзо креће, због чега је БИА отворила посебну телефонску линију за евентуалне информације о њему.

Готово сви светски и домаћи медији су 21. фебруара 2006. објавили вест да је Ратко Младић лоциран и ухапшен, па чак и пребачен у Хаг. Канцеларија Владе Србије за сарадњу са медијима саопштила је да та информација није тачна. Ни готово годину дана касније није јасно ко је и са којом намером пласирао ову дезинформацију која је за врло кратко време обишла свет.

Највећи напори на хапшењу генерала Младића учињени су током 2006. када је организованом полицијском рацијом разбијена дугогодишња Младићева мрежа јатака, а један број људи завршио у затвору. Њима је септембра 2006. пред Другим општинским судом у Београду почело суђење за кривично дело помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела, за шта је запрећена казна од чак 8 година затвора. Међу оптуженим највише има бивших официра ВРС и ВЈ.

3. маја 2006. године, Европска комисија је опозвала преговоре о Стабилизацији и асоцијацији са СЦГ због изостанка хапшења генерала Ратка Младића и изручења Хашком трибуналу. Средином јула Влада Републике Србије усвојила је Акциони план за сарадњу са Хашким трибуналом, који подразумева координирану акцију свих надлежних органа за хапшење генерала Младића.

Паралелно са настојањима државе да ухвате Ратка Младића, један број политичких странака и невладиних организација му јавно исказује подршку што се показало приликом преименовања Булевара АВНОЈа у булевар Зорана Ђинђића, када су припадници организације 1389. лепили плакате са натписом булевар Ратка Младића.

Жељко Ражнатовић - Аркан

Željko Ražnatović, zvani „Arkan“, (rođen 17. aprila 1952. godine, u Brežicama u Sloveniji; ubijen 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu Interkontinental) je bio zapovednik srpskih paravojnih formacija, bivši kriminalac, i ratni i poratni profiter.
Detinjstvo i porodica

Željko Ražnatović je rođen u Brežicama, u malom slovenačkom mestu gde je službovao njegov otac Veljko, oficir vazduhoplovstva JNA. Ražnatović je živeo sa svojom majkom, komunističkom aktivistkinjom[traži se izvor] i tri sestre. Roditelji su mu se razveli dok je bio još veoma mlad. Otac ga je često tukao u mladosti[traži se izvor]. Tada je često bežao od kuće i počinio različite delikventske prestupe, a neretko je završavao po popravnim ustanovama. Postao je sitni kriminalac u tinejdžerskim godinama, pre nego što je kasnije prešao na ozbiljnije prestupe.

U Beogradu je džepario po ulici i obijao trafike, pa ga je otac poslao da osmi razred završi u Domu za maloletne prestupnike u Novom Sadu. Govorio je tada kako bi želeo postati pilot, ali su ga upisali u Pomorsku školu u Kotoru. Međutim, kao slepi putnik ukrcao se na neki brod i stigao u Trst. Sa četvoricom vršnjaka, taksijem je išao[traži se izvor] s kraja na kraj socijalističke Jugoslavije i usavršio obijanje kasa, krađu nakita i umetničkih slika, koje je kasnije prodavao. Njegova grupa je na delu uhvaćena u Zagrebu. Proveo je tri godine maloletničkog zatvora u Valjevu i šest meseci u Požarevcu[traži se izvor].

[uredi]
Kriminalna prošlost

Svoju dugu i uspešnu kriminalnu karijeru Željko Ražnatović započeo je krajem šezdesetih godina kada je otimao ženama tašne u Tašmajdanskom parku. 1972. godine, sa dvadeset godina, ilegalno je emigrirao na zapad, nadajući se da će pronaći sreću preko kriminala[traži se izvor]. U inostranstvu je sreo veliki broj jugoslovenskih zlikovaca koji su kasnije ubijeni. Uzeo je nadimak „Arkan“ po strip junaku. Kao naoružani pljačkaš osuđivan je ili optuživan u Belgiji, Holandiji, Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Italiji.[1] U Švedskoj je ostao zapamćen kao "razbojnik s ružom"[traži se izvor]: ušao bi u banku sa cvetom u ruci i pištoljem u drugoj i lepo zamolio blagajnicu da mu isprazni novac u kesu; ostavio bi joj cvet i udaljio bi se[traži se izvor]. Za samo četiri meseca izvršio je osamnaest pljački u Švedskoj i digao nekih 87.000 kruna, poprilične pare u to doba.[2] Zatvoren je u Belgiji 1974., odakle je pobegao 1977. Ponovo je uhapšen u Holandiji 1979., i ponovo pobegao 1981. Bio je ranjen u sudaru sa policijom. Prošao je kroz desetine evropskih zatvora, uključujući i onaj u Sheveningenu. Ražnatović je bio na Interpolovoj listi 10 najtraženijih kriminalaca.

Dok je bio mlad, iz bezizlaznih situacija ga je često izvlačio Stane Dolanc, slovenački političar. Dolanc je bio šef tajne policije i bliski Titov saradnik. Ražnatović je radio kao tajni agent, a verovatno je po zadatku i otišao na zapad. Posao mu je bio da vrši atentate nad teroristima, političkim emigrantima i protivnicima vladajućeg političkog režima.[3]

Bio je prinuđen da nauči glavne evropske jezike zbog „posla“ kojim se bavio u Evropi. Tečno je govorio engleski, francuski i italijanski, a poznavao je nemački, švedski i holandski.

Vratio se u Jugoslaviju 1981. i nastavio sa kriminalnom karijerom, započinjući ilegalne poslove. Novembra 1983. dva policajca su mu upala u kuću s namerom da ga uhapse. Ražnatović je uspeo da ih rani pucnjima iz pištolja, što ga je odvelo u zatvor. Međutim, dva dana posle toga, zahvaljujući intervenciji Staneta Dolanca, pušten je iz pritvora. Ovaj incident je povećao Ražnatovićev kriminalni renome u Beogradu.

Učešće u ratu i SDG

Ražnatović je pred raspad SFRJ izašao u javnost kao vođa „Delija“, navijača Crvene zvezde.

Kada je Hrvatska proglasila nezavisnost, Ražnatovića su u oktobru 1990. uhapsile hrvatske vlasti u Dvoru na Uni. Nakon šest meseci zatvora (iako je osuđen na pet godina), pod do danas nerazjašnjenim okolnostima je pušten iz zagrebačkog zatvora, nakon čega se vratio u Beograd. Pretpostavlja se da iza ovog puštanja stoji tajni dogovor Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana[traži se izvor].

Međutim, vrlo brzo se vratio u Hrvatsku nakon što je 1990. godine osnovao paravojnu formaciju „Srpska dobrovoljačka garda“ (SDG), poznatu i po imenu "Arkanovi tigrovi". Po Ražnatovićevoj tvrdnji, gardu je osnovao 11. oktobra u manastiru Pokajnica sa grupom prijatelja, vođa „Delija“. Jezgro formacije činili su radnici srpskog DB-a. Deo SDG se prvi put pojavio na ratištu u Tenji pored Osijeka u junu 1991. Nakon što su hrvatske vojne jedinice isterane iz Vukovara, "tigrovi" su počeli da proteruju preostale hrvatske civile i da pljačkaju napuštene kuće. Njihova surovost se vrlo brzo pročula, a komandant je mnoge akcije lično predvodio.[4] Jedinica je potom ratovala po Lici, Baniji, Kordunu i Dalmaciji.

Tek što su sukobi u Hrvatskoj bili privremeno okončani, buknuo je, u proleće 1992, rat u Bosni i Hercegovini. Ražnatovićeva „Srpska dobrovoljačka garda“ odmah se, s lokalnim srpskim snagama, uključila u zauzimanje istočne Bosne. U tom periodu, Gardi se priključio i Milorad Ulemek. Jedinica je u Bosni i Hercegovini delovala sve do kraja rata.

Veliki broj izbeglih iz Srpske krajine u Srbiju je nasilno mobilisan i poslat u Ražnatovićevu bazu u Erdutu. U dotičnoj bazi se odvijala "operacija kažnjavanja izdajnika", kako je nazivan erdutski tretman izbeglih Krajišnika, podvrgnutih raznim metodama mučenja i ponižavanja u trajanju jedne do dve nedelje pod Ražnjatovićevom komandnom palicom. Metode mučenja Garde su između ostalog uključivale klečanje na kamenu, zatvaranje u pseću kućicu i lajanje, 24 sata provedena u buretu hladne vode, nošenje oko vrata kamena teškog oko 30 kilograma. Prema procenama Helšinskog komiteta Srbije, kroz Arkanov kamp u Erdutu tokom jeseni 1995. prošlo je oko 20 000 izbeglica iz Krajine. Sve njih je hapsio i tamo slao MUP Srbije, pronalazeći ih na adresama koje je, prema svedočenjima odvedenih, velikodušno ustupao Crveni krst Srbije i Jugoslavije.[5] [6] [7]

Arkan je područje istočne Slavonije faktički pretvorio u svoju para-državu i bogatio se na švercu deficitarnih roba[traži se izvor]. Veliki broj domaćinstava je opljačkano od strane članova njegove jedinice, dok je hiljade kubika industrijskog drveta nelegalno posečeno[traži se izvor].

Protiv Ražnatovićeve „Srpske dobrovoljačke garde“ je nakon rata Međunarodni sud u Hagu podigao optužnice za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Iz rata je izašao sa znatno uvećanim bogatstvom. Pored poslova vezanim za naftu, cigarete, alkohol i finansije, poslovao je i u vezi sa fudbalom, prodajom i kupovinom fudbalera itd. Kupio je nižerazredni klub „Obilić“ (1996) koji je 1998. godine postao prvak Prve lige.

Kratko se bavio politikom kao poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije (1992 - 1993) i predsednik Stranke srpskog jedinstva, koju je osnovao u jesen 1993. godine.

[uredi]
Smrt

Željko Ražnatović je ubijen 15. januara 2000. godine, nešto posle 17 časova, u hotelu Interkontinental u Beogradu. Sahranjen je 20. januara na beogradskom Novom groblju. Dok se po nekima radilo o obračunu mafija, drugi tvrde da je njegovo ubistvo naručeno iz inostranstva[traži se izvor].

Милорад Улемек - Легија

Milorad Ulemek Legija (rođen 15. marta 1968. u Beogradu) je bivši komandant Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti Srbije, poznatije pod nazivom „Crvene beretke“. Ulemek je poznat i po tome što je osuđen kao jedan od glavnih organizatora ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića (na 40 godina), ubistva bivšeg predsednika predsedništva Srbije Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića u Budvi (na 40 godina) i zločina na Ibarskoj magistrali, kada je ubijeno četiri člana SPO (na 15 godina)[1][2]. Ove zločine je izvršio uz podršku službenika Službe državne bezbednosti, a preko Jedinice za specijalne operacije

Biografija

[uredi]
Francuska legija stranaca

Ulemekov otac Milan je bio podoficir u JNA, a njegova majka Natalija je bila domaćica. Još u ranoj mladosti bio je problematičan. Završio je kurs za automehaničara i maturirao u medicinskoj školi. Nakon neuspele pljačke 1985. je pobegao u Francusku i 10. aprila 1986. je stupio u Francusku legiju stranaca. Ostao je u Legiji 7 godina, boreći se u Čadu, Libiji, Bejrutu, Francuskoj Gijani i Iraku (u Zalivskom ratu). [3] Zbog ovog dela karijere je dobio nadimak Legija.

[uredi]
Srpska dobrovoljačka garda

Ulemek se vratio u Srbiju na početku jugoslovenskih ratova i pristupio je paravojnoj jedinici Srpskoj dobrovoljačkoj gardi (Arkanovim Tigrovima). Ulemek je prvo bio instruktor, a kasnije je unapređen u jednog od zapovednika Garde i borio se sa Arkanom u Hrvatskoj i Bosni. Komandovao je specijalnom jedinicom u istočnoj Slavoniji pod imenom "Super Tigrovi" koja je delovala 1994-1995 oko Bihaćkog džepa.

[uredi]
Crvene beretke

Kada su Tigrovi raspušteni 1996, Ulemek je stupio u Jedinicu za specijalne operacije Službe državne bezbednosti, koja je poznatija kao Crvene beretke. Crvene beretke su zvanično bile antiteroristička jedinica, ali postoje mediji koji tvrde da su zapravo predstavljale pretorijansku gardu Slobodanu Miloševiću.[4] Ulemek je postao komandant Crvenih beretki 1999.

Tokom rata na Kosovu, Legija je komandovao Crvenim beretkama na bojištu. Osuđen je za umešanost u ubistvo bivšeg predsednika predsedništva Srbije Ivana Stambolića i ubistvo četiri zvaničnika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića u isceniranoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali.

Legijina uloga tokom demonstracija 5. oktobra je kontroverzna, ali je najprihvaćenija verzija da se sreo sa Zoranom Đinđićem i pregovarao o promeni strane. Crvene beretke nisu intervenisale da zaustave nemire i spasu Miloševića, a zauzvrat im je nova vlada ostavila većinu njihovih privilegija i nije ih progonila, niti čak dublje zadirala u njihove živote i njihovu prošlost.

Nakon brojnih incidenata u aprilu 2001. je pod pritiskom vlasti na svoj zahtev smenjen sa mesta komandanta Jedinice za specijalne operacije. Jedinica je rasformirana 25. marta 2003. godine nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, odlukom Vlade Republike Srbije.

[uredi]
Suđenja

Nakon više od tri godine suđenja 23. maja 2007. godine Legija je osuđen na 40 godina za učešće u ubistvu Zorana Đinđića 12. marta 2003.

Juna 2005. Legija je osuđen na 15 godina zatvora zbog svoje umešanosti u smrt četvorice članova Srpskog pokreta obnove u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali i pokušaj ubistva Vuka Draškovića juna 2000. u Budvi. Na presudu je uložena žalba i Vrhovni sud Srbije ju je uvažio krajem marta 2006. Nakon treće presude Legija je osuđen na 15 godina zatvora.

Jula 2005. Legija je osuđen na 40 godina (maksimalna kazna) za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Juna 2006. Vrhovni sud Srbije je potvrdio presudu.

[uredi]
Zanimljivosti
Pre nekoliko godina je umesto porodičnog imena Ulemek počeo da koristi prezime svoje supruge - Luković.
Objavio je sedam knjiga: "Gvozdeni rov", "Legionar","Momci Iz Brazila", "Juda:Roman o prijateljstvu", "Čopor", "Kralj" i "Mađioničar".